Vremenske nepogode poput poplava koje su ovih dana u širokoj razmeri pogodile našu zemlju predstavljaju traumatsko iskustvo za sve one koji su ga proživeli ili snose direktne posledice ovog nepovoljnog događaja.

U takvim situacijama, prvo je važno zaštiti fizički integritet pojedinaca. Odmah zatim, nakon što su zbrinute osnovne fizičke potrebe ljudi koje je zadesio traumatski događaj, veoma je važno pružiti im i psihološki oslonac za adaptaciju na promene koje je nemili događaj izazvao. Tada je od velikog značaja pružiti adekvatnu psihološku pomoć i najmlađima, kako bismo smanjili trenutne, ali i odložene nepovoljne reakcije na traumatično iskustvo. Roditelji, učitelji, nastavnici i uopšte odrasli koji su u ovakvim situacijama neposredno dostupni deci, mogu u velikoj meri olakšati teške trenutke kroz koje prolaze i pomoći im da se što pre i što bolje adaptiraju na novonastalu situaciju.

Traumatska iskustva u značajnoj meri narušavaju osećaj sigurnosti čak i kod veoma male dece. Takođe, kod malo starije dece javlja se i strah za sopstveni, kao i život drugih dragih osoba. Osim toga, u situacijama naglih i značajnih gubitaka, razvija se i zabrinutost za budućnost. Reakcije dece na traumatsko iskustvo mogu biti različite u zavisnosti od njihovog uzrasta, izloženosti traumatskom događaju i posledicama koje je traumatski događaj ostavio na njih (povrede, gubitak doma, gubitak bliskih osoba i sl.). Neke reakcije kod dece, ukoliko traju kraći vremenski period, mogu se smatrati normalnim i prolaznim reakcijama na traumatsko iskustvo. Međutim, ukoliko su one prisutne tokom dužeg vremenskog perioda, potrebno je zatražiti pomoć stručnjaka. Shodno tome, kod dece se mogu primetiti intenzivne emocionalne reakcije, kao i oblici ponašanja koji su karakteristični za niže uzraste od onoga na kojem se dete trenutno nalazi:

Predškolski uzrast – sisanje palca, noćno mokrenje, teškoće u odvajanju od roditelja, poremećen san (noćne more), gubitak apetita, somatske tegobe, strah od mraka i drugi strahovi, povlačenje i gubitak interesovanja za vršnjake i uobičajene aktivnosti.

Osnovnoškolski uzrast – razdražljivost, agresivnost, teškoće u odvajanju, noćne more, izbegavanje školskih obaveza, slaba koncentracija, povlačenje i gubitak interesovanja za vršnjake i uobičajene aktivnosti.

Adolescentni uzrast – poremećaji sna i apetita, razdražljivost, učestali konflikti, somatske tegobe, delinkventno ponašanja, slaba koncentracija, povlačenje i gubitak interesovanja za vršnjake i uobičajene aktivnosti.

U daljem tekstu nalaze se kratka uputstva i preporuke na koje se odrasli mogu osloniti kako bi u ovoj situaciji deci pružili pomoć i podršku i prevenirali kasnije komplikacije u njihovom funkcionisanju.

Informišite dete – Na pitanja deteta odgovarajte direktno, uz davanje onoliko informacija koliko dete traži. Ponudite informacije prilagođene detetovom uzrastu, koje će ono moći da razume. Mlađa deca će se zadovoljiti opštim informacijama, bez mnogo detalja i objašnjenja, dok će starijoj deci i adolescentima koristiti detaljnije informacije kako bi mogli da razumeju uzroke koji stoje iza prirodnih katastrofa. Istovremeno, ograničite pristup informacijama putem medija jer ponovno podsećanje na tragičan događaj može iznova traumatizovati dete. Umesto toga, informacije o daljim dešavanjima, dozirajte postepeno i prilagođeno njihovom uzrastu. Slušajte ih pažljivo, ponekad je i to dovoljno. Iznosite samo činjenice, bez nagađanja i pretpostavljanja o tome šta bi moglo da se desi jer bi to moglo kod deteta da pojača osećanja neizvesnosti i straha. Ukoliko na neko pitanje ne znate odgovor, recite to otvoreno detetu. Na kraju, najvažnije je da ga uverite da ćete dati sve od sebe kako biste ga zaštitili. Nemojte podcenjivati kapacitete deteta i misliti da nisu svesna toga šta se dogodilo. Čak i ako su mala, deca “osete” da nešto nije u redu.

hugging childPružite emocionalnu podršku – U kriznim situacijama deca često pokazuju veću potrebu da roditelji budu prisutni i da im posvete više pažnje. Imajte strpljenja za njih i otvoreno im recite da ste im uvek na raspolaganju. Pokazujte detetu ljubav i veru koliko god možete. Takvi oblici ispoljavanja vaših osećanja mogu pružiti detetu osećaj sigurnosti, dati im dozvolu da i oni ispolje svoja osećanja i podstaći ih da veruju da i pored svega što se dogodilo i dalje ima i dobrih stvari. Važan je i fizički kontakt. Grlite, mazite i ljubite naročito mlađu decu. To će im pružiti osećaj sigurnosti, zaštićenosti i da su voljeni što je od velikog značaja u traumatski situacijama. Kada je reč o starijoj deci i adolescentima, humor je često sredstvo koje može da im pomogle da se nose sa traumatskim iskustvom. Podržite to. Budite spremni na snažne emocije kod dece. One su obično kratkotrajne. Roditelji i drugi odrasli mogu pružiti dragoceni primer kako se izboriti sa intenzivnim reakcijama. Dozvolite da dete ispolji svoje emocije i ne dajte povoda da se dete oseća neadekvatnim zato što ih doživljava. Ostanite smireni koliko god je to moguće, ali nemojte ići ni u drugu krajnosti i potiskivati i negirati emocije. Deca spoljašnje situacije i događaje u velikoj meri procenjuju preko reakcija odraslih. Ukoliko je sitaucija takva da roditelj nije prisutan, druga odrasla osoba može barem delom nadoknaditi ono što bi pružio roditelj.

Šta još možete učiniti? – Deca i adolescenti često ne govore otvoreno o svojim osećanjima. Pratite i posmatrajte eventualne promene u njihovoj igri, ponašanju, apetitu i spavanju. Ukoliko primetite značajna odstupanja od do sada uobičajenog, posavetujte se sa lekarom ili psihologom.

Koliko možete, održavajte dnevnu rutinu, to je veoma važno za doživljaj dece da je njihov svet još uvek sms 1003prisutan i da funkcioniše. Pridržavajte se uobičajenog dnevnog rasporeda aktivnosti kako bi detetov dan što više ličio na dane pre traumatskog događaja. Uključite dete u porodične rituale, npr. odlazak u crkvu, na groblje ili slično. Na taj način dete će se osećati da pripada i učestvuje u porodičnim dešavanjima. Ne zaboravite da su deci i u traumatskim situacijama neophodna pravila i granice po kojima treba da funkcionišu. Obezbedite im to na jasan i dosledan način.

Veoma je značajno da u kriznim situacijama angažujete svu raspoloživu socijalnu podršku, kao što su pomoć prijatelja, rođaka, učitelja, nastavnika, lekara, psihologa, volontera i svih onih za koje smatrate da vam mogu biti od pomoći.

Potražite profesionalnu pomoć psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta ukoliko primetite prisustvo prethodno opisanih snažnih emocija ili drugih teškoća kod vašeg deteta tokom dužeg vremenskog perioda, a koje ometaju njegovo svakodnevno funkcionisanje (spavanje, odvajanje od roditelja, odlazak u školu itd.).